Примери сиве економије са којима се највише сусрећемо у пракси су:
  • Неиздавање фискалних рачуна
  • Непријављивање радника
  • Исплата зарада на руке
  • Шверц робе
  • Обављање делатности без регистроване фирме
  • Куповина акцизне робе на улици
Неиздавање фискалних рачуна

Регистроване трговинске и занатске радње и угоститељски објекти који су обавезни да поседују фискалну касу улазе у сиву зону сваки пут када купцу не издају рачун. Тиме су власници остварили екстра зараду јер су себи узели 20% пореза на додату вредност (ПДВ) који би издавањем рачуна припао државном буџету односно грађанима. Да би заварали потрошаче, несавесни трговци некад издају „међурачун“ који личи на фискални рачун али то није, и не повлачи за собом плаћање пореза. Према истраживањима НАЛЕД-а, најнеодговорнији су власници угоститељских објеката у којима 55% грађана не добије увек рачун. Подаци показују и да 50% грађана никада не тражи рачун чиме несавесним привредницима помажу у кршењу прописа и богаћењу. Узимање рачуна даје сигурност у случају потребе за рекламацијом производа, као и гаранцију да ће продавац платити порез.

Непријављивање радника

Како би избегли плаћање пореза и доприноса на зараде, несавесни послодавци одлучују да не пријаве своје раднике. У пракси, то значи да на сваких 1000 динара исплаћене зараде, несавесни послодавац задржава за себе 640 динара које је требало да плати на име пореза на зараде, доприноса за пензијско и здравствено осигурање, и осигурања у случају незапослености. За то време, радницима не тече стаж. Рад на црно се често појављује код повремених и сезонских послова, поред осталог због компликоване процедуре за пријаву и ођаву радника. Радници углавном нису спремни да пријаве несавесне послодавце – у истраживањима НАЛЕД-а, чак 67% грађана не би пријавило фирму у којој раде на црно, најчешће из страха од губитка посла.

Исплата зараде на руке

Да не би долазили у проблем са инспекцијским органима и били изложени кажњавању, као и да би избегли плаћање пореза и доприноса, део послодаваца пријављује раднике, али прикрива пун износ зараде коју им исплаћује. То чине пријављивањем на минимални законски износ како би платили минималне порезе, док остатак договорене зараде раднику исплаћује у готовини односно „на руке“. Запослени је вишеструко оштећен јер је ускраћен за део доприноса за пензионо осигурање и последично ће му бити обрачун нижи ниво пензије док ће, у случају узимања кредита, банка одредити висину дозвољене позајмице узимајући у обзир плату која се добија преко рачуна.

Уместо да за пријаву радника на нето зараду од 45.000 динара, послодавац на име прописаног пореза и доприноса, у буџет Србије и социјалне фондове уплати још око 64% (63,8%) те суме или око 30.000 дин, дешава се да послодавац пријави радника на прописани минималац од 22.000 динара за који порез и доприноси износе 59% нето зараде (око 13.000 динара), а да му остатак плате исплаћује у кешу који није опорезован. На овај начин послодавци штеде на порезима и доприносима (у овом конкретном случају 17.000 динара месечно по раднику) које би требало да плате држави, имајући у виду да се они обрачунавају у проценту од „званичне” плате радника.

Шверц робе

Нерегистровани увоз робе из иностранства и избегавање плаћања царина је поред рада на црно други најчешће појавни облик сиве економије. Постоје два најзаступљенија облика прекограничног шверца: мрављи шверц, који подразумева преношење малих количина у више прелазака границе; организовани шверц, који подразумева активности организованих криминалних група и дистрибуцију великих количина робе, за шта је често потребна и помоћ корумпираних државних службеника. Шверцовану робу не прати документација која потврђује исправност због чега је ризична за сваког ко је купује.

Обављање делатности без регистроване фирме

Обављање било какве делатности која подразумева производњу, трговину или пружање услуга без регистроване фирме представља сиву односно црну економију. У ову категорију често спадају разни мајстори (молери, водоинсталатери, електричари, паркетари), бејби ситери, појединци који се баве производњом и доставом храве (кетеринг), он-лине трговци (продаја преко Фацебоока и других друштвених мрежа). Нерегистровани привредни субјекти послују нелегално, сакривени од закона и контроле, избегавају плаћање свих пореза, такси и намета - што чини њихове производе јефтинијм, али и мање квалитетним и безбедним. Купци најчешће не добијају било какав рачун за купљену робу или услугу, немају никакву гаранцију да је роба здравствено или технички исправна, нити имају право на рекламацију. На овај начин, фирме које раде на црно наносе штету не само грађанима и држави већ и свим оним компанијама које послују у складу са законом и плаћају све порезе. Грађани могу бесплатно и врло једноставно да провере да ли нека фирма постоји или не и како послује претрагом података на сајту Агенције за привредне регистре www.apr.rs.

Куповина акцизне робе на улици

Сузбијање сиве економије представља велики изазов за све владе света. Због чињенице да се у сивој зони обрће велики новац и да неформално запослени грађани ипак остварују приходе сива економија се прећутно толерише јер решава део социјалних проблема. Међутим, дугорочно сива економија штети људима који у њој раде јер су закинути за бројна права, а држава и друштво због мањка прихода губе новац који може да буде уложен у постизање одрживог развоја.

Због нелегалне трговине резаног дувана, државни буџет годишње изгуби више од 100 милиона евра. Негативне последице одражавају се не само по буџетске приходе, већ и на радна места код узгајивача и других коопераната у ланцу производње, као и у малопродаји дуванских производа. Тржиште дувана у Србији се благо опоравља на шта указује повећање наплате акциза у буџету захваљујући опсежним акцијама у борби против шверца. Тако су приходи од акциза на дуванске прерађевине на крају септембра 2015. износили 64,9 милијарди динара, наспрам 54,8 милијарди динара у истом периоду 2014. Улога дуванске индустрије у буџетским приходима веома је важна и чини 11 одсто свих државних прихода. У земљама ЕУ приходи од акциза на дуван чине до 3% укупног буџета. Процењена величина илегалног тржишта дуванских производа на западном Балкану је око шест милијарди комада цигарета или 14 одсто целокупног тржишта.