У најширем смислу, сива економија је свака економска активност која се обавља на начин да се избегне закон, опорезивање и наџор државе, у циљу стицања користи за себе, а на штету државе, одговорне привреде и грађана.

Суштина активности у сивој зони јесте непријављивање прихода односно избегавање плаћања пореза и непореских намета како би се увећала зарада. У сивој економији послују фирме које су регистроване, али налазе прилике да избегну обавезе према држави на недозвољене начине – исплаћивањем дела зарада „на руке“, непријављивањем дела или свих радника, неиздавањем рачуна и др.

Екстремнија форма сиве економије јесте црна економија у којој послују потпуно нерегистровани субјекти. Такве „фирме“ производе робу или пружају услуге у непријављеним објектима и радњама и робу пласирају нелегалним путем без пратеће документације и издавања рачуна. Црна економија синоним је за прекогранични шверц путем којег роба улази у земљу без плаћања царине и најчешће се може повезати са организованим криминалом.

На појаву и раст сиве економије највише утичу неповољни услови за пословање, пре свега висок ниво пореских захватања, компликована бирократија и смањење расположивог капитала на тржишту услед економских криза.

Ни у једној земљи сива економија није у потпуности искорењена. Значајнија појава сиве економије у свету бележи се од 60-их година прошлог века, а нарочити раст доживела је од избијања кризе 2008. У најуспешнијим државама обим пословања у сивој зони креће се око износа од 7% бруто домаћег производа док у земљама у развоју кроз неформалне активности обрне се између 20 и 30% БДП-а па и више.

Чињеница да је реч о великим сумама отворила је расправу да ли би требало део сиве зоне укалкулисати у званични БДП. То је питање важно јер монетарне и финансијске власти одлуке о развојним мерама и монетарној политици доносе на основу података о кретању БДП-а. Уколико је сива економија велика онда податак о званичном БДП-у није прецизан и предвиђене мере могу да буду погрешне или да не дају очекиване ефекте.

Сузбијање сиве економије представља велики изазов за све владе света. Због чињенице да се у сивој зони обрће велики новац и да неформално запослени грађани ипак остварују приходе сива економија се прећутно толерише јер решава део социјалних проблема. Међутим, дугорочно сива економија штети људима који у њој раде јер су закинути за бројна права, а држава и друштво због мањка прихода губе новац који може да буде уложен у постизање одрживог развоја.

Основни узроци сиве економије су:
  • Низак ниво пореске културе грађана и привреде, који је углавном проузрокован неповерењем у државне институције, нетранспарентним трошењем средстава, недовољном информисаношћу и корупцијом
  • Компликован регулаторни оквир подложан честим променама, недоследном применом прописа, недовољним познавањем прописа и слабим капацитетима јавне управе у спровођењу прописа
  • Релативно висока пореска и непореска оптерећења са додатним административним баријерама и високим административним трошковима за привреду и грађане
  • Релативно висок степен корупције и толеранције државе према сивој економији (инспекција, царина, судство, полиција)
  • Висока стопа незапослености и сиромаштво

Обим сиве економије у државама у региону креће се у распону од 22 до 32 одсто БДП-а, док је просек развијених држава ЕУ око 15% БДП-а.

Последице сиве економије су:
  • Нелојална конкуренција коју проузрокују субјекти који послују у зони сиве економије, што доводи до затварања привредних субјеката који поштују прописе или њиховог преласка у сиве токове, отпуштања радника и смањења инвестиција
  • Мањи буџетски приходи који проузрокују лошије јавне услуге као што су: образовање, здравствена заштита, безбедност, владавина права, комуналне услуге, итд
  • Нарушавање права радно ангажованих лица, безбедности и здравља (изостанак уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, осигурање у случају повреде на раду за студенте ангажоване преко студентске задруге, угрожен квалитет и здравствена исправност производа)

Сива економија је препрека за развој предузећа, за економски раст и за изградњу квалитетнијег живота сваког појединца. Иако представља „сигурносну мрежу“ за многе појединце и домаћинства у Србији, она значи много више од ненаплаћеног пореза јер доводи до губитка радних места, затварања предузећа, мањи буџет за здравство, образовање, културу, социјална давања и све оно што грађани добијају од државе и што се финанира од пореза.